Развој српског језика

 

 

Прасловенски језик

ППрасловенски језик

Прасловенски  је језик свих Словена, сматра се да је имао око  20.000 речи. Он НИЈЕ КЊИЖЕВНИ језик, јер на њему нема писаних споменика.

 

Речи које користимо из прасловенског језика и данас су: жито, пшеница, раж, јечам, овас, просо, тиква, диња, репа, грах, копати, орати, сејати, косити, жети, млети, брати, плуг, рало, срп, коса, мотика, лопата, виле, жрвањ;   крава, бик, свиња, коњ, ждребе, овца, јагње, коза, стадо, напасати;  риба, сом, штука, пастрва, клен, удица, мрежа, ости, вуна, лан, конопља, ткати, шити, кројити, прести; јабука, крушка, шљива, вишња, орах, лешник;  железо, олово, средбро, злато:саонице, седло, возити, јахати.

 

Када су се доселили на Балкан, Словени су затекли  романско становништо и из локалних дијалеката латинског језика преузели неке речи: босиљак, ловор, ротква, дуња, јегуља, мазга, мрамор, врт, конопац, сапун, уље, врч.

 

Словени су на новим територијама били изложени културним и верским притисцима околних народа. Западни Словени су се нашли на удару Франачке и германских држава.

 

Зато је кнез Растислав, владар Моравске (данашња југоисточна Чешка) упутио византијском цару Михаилу молбу да му пошаље мисионаре који би хришћанство ширили на словенском језику. 863. године Константин (Ћирило) и Методије, учени Грци из Солуна долазе у Чешку. Константин и Методије су познавали језик Словена из околине Солуна.

 

Ћирило је  рођен 826 /7. у околини Солуна.  Отац Лав је био високи војни старешина у Солуну. Методије је био службеник византијске администрације, касније је постао поседник имања.

Константин је учио и предавао филозофију, Методије се замонашује, одлази на Олимп 856, и тамо му се убрзо придружује и брат.

 

На захтев моравског кенза Растислава преводе богосложбене књиге, Јеванђеље – Књиге по Луки, Матеји, Јовану и

 

Радили су тамо три године, отишли у Рим да зареде своје ученике. У Мађарској код кнеза Коцеља такође су описменили 50 ученика. Њихов се утицај шири  до Млетака. Папа Хадријан Други примио је браћу, одобрио њихов рад, признао словенско богослужење и богослужбене књиге и допустио замонашење.

 

До тада су се служиле службе само на латинском и грчком, отад и на старословенском језику.

 

Методије 870. добија титулу архиепископа Паноније. Овакав рад је сметао немачком свештенству.  Бацају га у тамницу. Након тамновања, Методије умире 885. године.

 

Да би могли да проповедају хришћанство међу Словенима, они су сачинили прву словенску азбуку – ГЛАГОЉИЦУ  и превели на словенски језик Четворојеванђеље.

 

Прво српско писмо је глагољица, имала је преко 40 облих, компликованих слова за писање. Име је добила према црквенословенском глаголу глаголати – причати (данас – благоглагољив).Слова су формирана према  грчком унцијалном (свечаном) писму.

 

Постојала су два типа глагољице: обла и угласта. Обла се употребљавала у Бугарској, Македонији, Дукљи, Захумљу и источној Босни.

 

Угласта се јавља у Хрватској у 12. веку кад се ово писмо губи из употребе код других словенских народа. Користи се и у Истри, Хрватском приморју, Далмацији и на острвима, Кркцу, Цресу и Лошињу, као и у унутрашњост – Лика, Крбава, Босна, ужа Хрватска, Међумурје. Свој процват је доживела у Хрватској у 14. и 15. веку.

Прва штампана књига глагољицом је Мисал из 1483. године. лагољске књиге су штампане у Млецима, Сењу, Ријеци и Риму.

 

Глагољским црквеним књигама ширили су хришћанство у Великој Моравској браћа Солуњани – Констанин (Ћирило) и Методије од 863. до 885. године.

 

За речи које у словенском језику нису нашли, користили су грчке речи, или су правили нову словенску реч по грчком калупу. Из грчког су преузимали и реченичне конструкције. Језик који је створен на тај начин данас називамо старословенски.

 

 

• старословенски језик = прасловенски + грчки

 

Старословенски је први словенски  књижевни језик.

Три језика Старог Завета су: латински,  грчки и  старословенски.

 

 

Старословенски споменици:

На глагољици – Маријино јеванђеље

На ћирилици – Темнићки натпис,

    О писменех Црнорисца Храбра,

    Бугарски натпис

    Самуилов натпис

 

 

 

Старословенски језик

 

Старословенски  је први књижевни словенски језик, и трећи, после грчког и латинског, на који је преведено Свето писмо. Настао је комбинацијом прасловенског и грчког језика.

 

Грчке речи: манастир, апостол, тамјан, калуђер, монах...

Крајем 70-их година 9. века  (869...) стиже у српске земље.

 

Црноризац Храбар крајем 9. века или почетком 10 века,  пише текст  О писменех   или  О словима:

„Пре тога Словени не имађаху књиге него резама читаху и гатаху погани суште ( о многобоштву)“

 

Маријино јеванђеље  је споменик писан  глагољица

Глагољицу користе Хрвати до краја 19. века.

 

Друго словенско писмо – ћирилица – настала је прилагођавањем грчког писма гласовима словенског језика. Створили су је ученици Ћирила и Методија  (Климент Охридски , Свети Наум и други) и то су  писмо у част Ћирилу назвали ћирилица. Из прва два слова изведен је назив. Настала је на основу грчког унцијалног (уставног), свечаног писма, а допуњена је новим знацима за оне словенске гласове којих није било код Грка. Ти знаци су делимично начињени према глагољским, а делимично према грчким словима.

 

Првобитна ћирилица је имала 38 слова. Свако слово је имало своје име. Једноставнија је била, па је потисла глагољицу из употребе код Бугара, македонских Словена и Срба. Хрвати су се и даље служили глагољицом све до најновијих дана.  Руси су такође рано примили ћирилицу.

Најстарији сачувани споменици писани ћирилицом су Бугарски натпис из 943. године, нађен у Добруџи и Самуилов натпис из 993. године, нађен у македонском селу Герману, недалеко од Преспанског језера.

 

Током времена ћирилица је изменила свој првобитни облик. Постоје четири типа ћирилице:  устав, полуустав, брзопис и курзив. Први ћирилски текстови писани су старословенским језиком.

 

Реформу српске ћирилице извршио је Вук Караџић 1818. Избацио је сувишне знаке старе азбуке, задржао је 24 слова, увео 6 нових – ј, љ, њ, ћ, ђ, џ. Слово ђ је увео према нацрту Лукијана Мушицког, ј је узео из латинице, љ и њ су већ постојали , а џ је узео из старе румунске и српске ћирилице.

 

Темнићки натпис је споменик писан  ћирилицом.

 

Латиница – писмо старих Римљана је настало према грчком алфабету. Датира из 6. и 5. века пре нове ере. У почетку је имала 21 слово, а онда је у 1.в.п.н.е допуњена са ипсилон и зед. Оваква латиница се задржала до пада Римског царства.  После 1. века уведена су нова слова:  J, U, W.

 

 Латинско писмо је имало три типа слова – мајускулу – велика слова, минускулу – мала слова и крузив – брзопис. Oво писмо је имало три капитале – квадратну, рустичну и курзивну.