"Оштро перце" 2015
ОШ "Јелена Ћетковић", Београд
Погледајте рекламу за причу Мине Пејовић!
Кликните на слику или на линк!
ЈА – ОТАЦ
Живео сам и радио као учитељ у Дубу, једном малом планинском месту окружен голубовима и децом. Деца ко деца, несташна и своја, али, ма колико ми сметала њихова галама, они су били једино друштво које сам имао.
јако рано сам остао удовац. Напустила ме је моја жена Лепа и оставила ме са нашим сином да се сналаим и борим како знам. Сина сам послао у варош код тектке, а ја и моја Лепа смо остали у нашем селу. Она у сенци стариш трешања где су јој друштво правили немирни врапси, а ја са својим ђацима у школи.
Син ми се понекад јављао, послао би писмо. Написао би свом оцу по коју лепу реч. Сваки пут док сам држао писмо очи би ми се напуниле сузама и дуго, дуго бих га држао у рукама и гледао пре него што бих га отворио и прочитао.
Дани су ми пролазили, али ноћи никако. Најтеже је кад останем сам. Тада наступи нека чудна дубока тишина, а мисли пролазе кроз главу. Мери се све лоше и све добро. Чује се сваки шум, сваки откуцај срца и онај дубоки уздах тешкоће на души. Најтеже је када останеш сам са свим оним лепим и рушним тренуцима које немаш са киме да поделиш. Када нема ко да те дочека и испрати, када нема ко да ти се радује... Једино су моји ђаци били ти којима сам требао свакога дана и који ме никада не би заборавили као ни ја њих.
ЈА - УЧИТЕЉ
Познавао сам их добро, све њих. И оне немирне, и оне тихе, добре и повучене. Знао сам тад сваког од њих да оценим колико знају и коју су оцену заслужили.
Онда је дошао рат. Из школских клупа кренули су ти велики мали људи. Оловке су заменили пушкама и кренули на онај најтежи испит, испит живота. И више ништа није било важно и више ништа није било прече осим да одрже обећање које су ми дали, да се сви појаве на завршном испиту ако се вратим жив.
И ево, дошао је тај дан. Док сам се приближавао селу размишљао сам, како ли сад изгледа моја школа? Шта раде моји ђаци, хоће ли ми се обрадовати? Хоће ли испунити обећање и доћи на испит?
Уместо школе, дочекала ме је рушевина. Школу су порушили авиони. Ипак, ја сам дошао на онај испит како сам и обећао. Сео сам за катедру и почео да прозивам. Првог. другог, трећег...
ЈА - МОЈИ ЂАЦИ
Полако у школским клупама појављивале су се сенке. Измучена, бледа и беживотна лица, једва налик на оне моје ђаке које сам пре пар година оставио у овим клупама.
Слушао сам њихове приче, колико су храбра била моја деца. Слушао сам их добро, јер сам знао да их ноћас, на овом завршном испиту, слупам последњи пут. И више ништа није био важно. Ни да ли су то они немирни или послушни и добри ђаци. Свако од њих положио је са оном највећом оценом овај сурови испит живота.
Опростио сам се од њих азувек и захвалио им се на томе што ме нису обрукали и изневерили и што су дали најбоље од себе, свој живот, онда када је то требало. Замолио сам их да ми опросте ако сам икада према њима био руп јер је то било само за њихово добро.
Надам се да ће ми опростити...
Корачам у ноћ са сузама у очима... Последњи испит ђака из села Дуба је завршен. Честитам! Сви су положили испит са одличном оценом. Из живота.
Мина Пејовић, 8/5