"Оштро перце" 2015
ОШ "Јелена Ћетковић", Београд
Трешња
НАША ГАЛЕРИЈА
СЛИКА
PROJECT // 02
Шта је то - сироче?
Питали смо ученике петих разреда. Ево одговора:
То је онај којег милују туђе руке.
То је онај који се отима за сваку мрвицу љубави.
То је онај који чезне за топлим домом.
То је онај о којем нико не води рачуна као о свом детету.
То је онај чији пркосни или тужни поглед уочите одмах.
То је онај који нема никог свог.
То је сироче.
МОЈА ТРЕШЊА
Она је моја најлепша успомена на детињство. Још и тада, док смо били деца, она је била стара. Под њеним зеленим лишћем и густим гранама играли смо се, у њеним црвеним плодовима уживали.
Она је све то знала. И рађала је све лепше и све слађе плодове. Била је посебна. Волела је дечју грају, волела је сунце, живот, радост. Као и ми. Ипак...
Прошао је рат, отац се вратио. Дошло је пролеће. И трешња је, као и сваке године, заблистала својим мирисним цветићима. Храбрила нас је и враћала наду у срце.
Тада је отац умро, од обичног грипа. Сећам се нејасних сенки како пролазе нашим двориштем, људи које никада нисмо видели, чудних обичаја и наше туге.
А наша трешња се црвенела. Слатки плодови су чекали да их неко обере. Али никога није било. Све је омела туга.
Једино се дјед, ужаснут судбином својих унучића, окренуо трешњи. Старац није знао, нити имао други начин да нас утеши, већ је брао плодове, ломио гране, а ми смо јели, јели и јели... Као да ће нам те трешње вратити оца. Као да ће нам те трешње залечити ране.
И јесу. Од трешње је остао само пањ, толико је јак био наш бол. Али се и дан данас сећам моје дивне трешње која ми је помогла да пребродим најтеже тренутке свога живота.
Наташа Гашић 5/5